Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ
ушће са наносима плавог злата. - Хердерлин; Исидор Дикас. Архипелаг сазревања, дубине, кристалне провидности...подозревања.Архипелаг оклевања. Архипелаг илузија. Зар је могла једна лепотица да развеже окове смртности Хердерлину, или ма ком другом? Зар је могла да му радости читавога света пружи у једном пехару?То је оно што су песници желели; што је желео и Хердерлин. Срећни су сви они који Хердерлина, Лотреамона, Бодлера не разумеју. Ко их разуме мора да подели њихове величине, очајање и трагичност. Немцима је припало оно што је мени поклонило једно незаборавно пролеће Старе Европе, клисура расцветаних јоргована. Пронашла ме је Љубав, онаквим какав јесам. Прва радозналост живота покренула ме је ка том чудесном укрштању Лепоте и Истине. Сусрео сам своју Судбину на једном дивном брегу у мартовски сутон, шапутала ми је на уво, па сам и ја могао да шапућем са њом. Судбина је загонетка. Загонетка је то да неки младић с првим кораком у живот тако наједном, тако потпуно, тако брзо, тако дубоко осети читаву судбину свога времена и века, свог усуда; и загонетка је да то осећање тако неугасиво у њему борави неколико деценија, можда зато што није био довољно суров да га истисне као пасту из тубе.

Честитке и коментари

„Драги Мирославе Лукићу,

Хоћу само да изразим своју радост и неку врсту ганутости, када сам прочитала у „Билтену ЗАВЕТИНА“ да сте ви добитник највише награде „Српске духовне академије“ – књижевне награде „Раваничанин 1“ – награде за животгно дело; мило ми беше око срца и унесе ми наду и веру у светлију будућност да још постоје они који имају уши да чују и очи да виде, те препознаше да сте ви тај духовни Светионик.

Од срца Вам честитам и желим да још дуго у здрављу и миру поживите и стварате.

Заувек Ваш пријатељ , Соња“ (4. јуна 2015)

Сличних, не баш овако од срца написаних честитки, стигло је до данас неких тридесетак на моју адресу из Сомбора, Апатина, Ниша, Прокупља, Врања, Крагујевца, Прибоја, Пријепоља, Књажевца, Пожаревца, из Швајцарске, Немачке, Француске, Канаде (Торонта). То није била ствар куртоазије: они који су ми писали, и пре него што сам примио награду, као да су се обрадовали више од мене. Међу пријатељима, који су ми се јавили тим поводом, није било ни једног добитника ове награде, осим песника Мирослава Тодоровића. А највише су се, више од мене обрадовали тој награди, понављам – песници, јер то је, како сам на додели овог признања схватио, награда коју додељују песници песницима. - ЛеЗ 0008810


субота, 16. јул 2016.

УВОД У НЕИЗМЕРНО

Фреске Велике магазе, детаљ Галерије ДЦЗ

               

Лепе дане – пролећа усред зиме -  школског распуста  јануара 1994. потрошио сам на сређивање наше породичне библиотеке и обилазак села – махом влашких –која се налазе између токова река Пека и Млаве.  Нашу сеоску породичну библиотеку запустих после 1987. године. У њу сам одлагао, с времена на време, новокупљене и прочитане књиге, листове и часописе.И своје бележнице.
Водим их већ четврт столећа.
Ни сам нисам  знао колико их већ има написаних.
Библиотеку је моја стара мајка почела користити као оставу за воће!
Складиштила је ту дуње, јабуке, орахе, пасуљ у пластичним џаковима.
Временом је та соба у којој сам рођен (посебна по томе што се дуго у њој чувао  невестин  „дар“ – оно што је мајка донела са собом кад се удала) почела да бива нешто друго. Личила је на складиште свега и свачега, понајмање на  оно чему је првобитно била намењена. И наравно, мишеви су се увукли, јер је било хране, и почели су да праве своја гнезда од папира, папирна гнезда,  гнезда од часописа, књига и бележница.  Уочио сам штету  више случајно, тражећи нека стара писма, фотографије. Мишеви нису фермали поезију. Нити су зарезивали необјављене рукописе...
Чишћење и дератизација породичне библиотеке потраја данима, помагао ми је старији син.Штета би била и већа, да смо мишија гнезда и штеточинство открили доцније!
Дању смо сређивали  библиотеку, ноћу сам писао – „фантомски рукопис“.
Наравно, ја не пишем мемоаре, сачувај Боже!
Бавим се увођењем реда, а то је изгледа – рушење мита.
Сређујући библиотеку суочио сам се са фантастичним нередом. Правим митом. Породичним. У влашким селима око Рановца, најпространијег и најмногољуднијег села у Србији, са шумадијским плотовима, басмама и испраћушама, осећао сам се много боље, него у нашем. Друге у Рановцу одушеви овчији  сир и шљивовица – препеченица од шљиве ранке. Мене су импресионирали салаши, куће, живот и обичаји, гостопримство, и влашка  - народна музика и поезија. Обишли смо наше старо имање на Паљевинама, старину, на међи, где се разграничавају Мишљеновац и Брезовица, на Бандери, са које се ведрих дана јасно виде на југу Багрдан, а на западу  у даљини Авала и телевизијски торањ.Још увек се није срушила бачија Санде Черкеза. Али бачијарење је одумрло,као што полако нестају и бројни салаши.  Рановац се није расељaвао, смањивао, напротив.
Највећи део  Мишљеновца смештен је између равнице -  долине Пека и потпланинског и планинског дела који се граничи са Рановцем, на обронцима Хомољских планина, на прекрасном месту, има вода, али оне на јужном ободу села, одакле дотичу реке и потоци, извиру из  богатих налазишзта  запуштеног рудника каменог угља. Квалитет подземних вода је лош,  многи су  из тзв. Горње Мале (испод Старца - гробља на врху  брда Старац),  боловали  и умрли  од бубрежних болести,од ендемског нефритиса. .. Мишљеновац је седамдесетих година деветнаестог века био средиште  великог среза (територија данашњих општина Велико Градиште, Голубац, Кучево). Имао је Мезулану, пијац средом,  читав низ приватних мајсторских радњи, неколико рудника (угља, и графита, каменолом). Пред  Други светски  рат Мишљеновац је имао преко 216 домаћинстава (рачунајући и засеок Дубоки Поток). Данас се увелико расељав а, има привремену железничку станицу, и сталну аутобуску, две продавнице мешовите робе, један диско-клуб, и запуштени дом културе. Има наравно и цркву, која је надлежна за неколико села влашких и српских низ Пек...

**

(Без датума)  Јуче смо се вратили у Београд пословним возом у шест, који је био дупке пун поспаних, ћутљивих,нервозних путника. Ушли   у  јутарњи воз у Звижду и одстојали неколико сати, сишли у Раковици. Била је недеља, сунчан дан.Помишљао сам  на дан проведен у Рановцу код Ж. М. Лепо нас дочекао, мислио да останемо барем недељу дана. Скупио читав оркестар, да нас провесели. Угостио нас богато. Планирао да идемо у лов. Забран близу куће му је простран, копао бунар, наишао на слој угља, почео да копа угаљ. Забран ограђен шумадијским плотом. ..
    
**
(Из једне беле фасцикле)  Фасцикла је садржала ђачку књижици  за ученике гимназије, моју ђачку књижицу,  као и моју претплатну студентску  карту. Ту је био и један запис о М. Ж. С.  Коме се „свет Кучева указивао као дух анђеоске чистоте, сећам се када ми је о томе говорио у кучевском хотелу, нисам му поверовао; помало ми га је било жао, што се дружио све чешће са јуродивима." Ја сам свакако прецењивао М. Ж. С. Много ме је везивало за њега, године сазревања, дивљење, презир, издајство, сажаљење.  Живот је за њега био рутина, живео је са сигурношћу рутине у малој вароши, са обрасцима које је донео из великих градова недовољно сажвакане. Студирао је, напустио студије и запослио се са средњом школом. Говорио  је да према женама треба бити груб, иначе човек скупља само мрвице, Оженио се мојом даљом рођаком, добио сина; живео на високој нози за варош. Радио је као благајник, направио велику проневеру. Када је то откривено, покушао је да побегне изван вароши. Ухапсили су га, наравно, брзо. Покушао је да се отрује у истражном затвору. Одрапили су му –дванаест година робије. Робијао је –  и радио као затворски библиотекар политичких осуђеника, али дванаест година је дванаест година. Изгубио сам га из вида, али ... кад се вратио са робије, виђао сам га повремено, кад допутујем у завичај. Нешто је писао, али – никад нисам видео шта... Онда је почео да се напија. Умро му је отац – његов фатум... Жена више није живела са њим, одселила се са сином у већи град. Није се преудала. Ни М.Ж.С. се није поново оженио. Умрле му је  сестра, млађа сестра. Па мајка...  А онда сам чуо да је продао део дворишта, и живео је од  добијеног новца. Затим није било дуго вести о М.Ж. С. Када сам срео неке земљаке у Београду и питао за њега – пошто ми више није писао – нити телефонирао, рекоше  ми да су га нашли  у кући, две недеље након што је умро... Бог да му душу прости, много је несрећан био...



 (......)

Маргиналије...


КАЛЕНДАРИ

На маргинама књиге  ДНЕВНИК НЕМАЧКОГ ВОЈНИКА: Документ и коментари. – Саопштио и написао Бошко Петровић. – Нови Сад: МАТИЦА СРПСКА, 1965. Друго издање. 316 стр.  (Библиотека КОРИСТ И РАЗОНОДА). –

... Сетио сам се да сам везу са светом заборавио као пун новчаник у вагону брзог воза, и да је сада не могу више вратити.
Сунце се дотеривало за излазак. Чешљало се у купатилу са осећањем туробности. Шиштала  је вода...

*
Видим јалове плодове туге.
Видим да је то стање. Да ме је нешто искључило из живота и света, стварности. Је ли томе крив неко други, случај, судбина, идеологија, политика, неумитност, или – ја који нисам био припремљен?
Тужан човек се барем привидно помирио са чињеницом: да нема излаза, да је одбачен.  Једноставно шутнут у тур, као насртљив пијанац. Лето. Вечерњи жамор. Звук возила.
Шта ме је искључило из свега? То је прво, право и једно питање на које треба одговорити прецизно.Када? то је друго питање, које се не сме заобићи ни изврдати.
У свему што сам до дана данашњег написао, ја сам избегавао да их дотакнем. Зашто?
Видим јалове плодове туге.
Себе младог, на споредном колосеку...

**
Волиш ли балет?
Не разумем.
Па управо смо се вратили са досадне представе...
Мислиш на збор радних људи?Па, понешто сам схватио...
Мени је требало много више да све дознам, искусима...Сви су месецима били затворени. Као конзерве. Осећао сам непријатељство два табора, али дуго нисам ни помишљао да се прикључим  ни једном ни другом.  Много тога нисам знао. Колега, људи су несхватљиво закопчани! Нарочито кад је реч о њиховим интересима, а то си могао да осетиш и малопре, на балету како ја то кажем.
У ствари, ја сам имао срећу: примљен сам редовним путем, конкурсом, када је у предузећу било најбурније, када се била битка да се ВД директор изабере за директора....

**
СПОМЕНАР.  1968. године. С н о в и су ми најавили – ко би други? -  будућност, расцветане олеандре, жуте зидове.  Лепотицу  (прецртано име и презиме!). колико она стварно има година? Каква је?  Колико има истине у свим гласинама у вароши које круже о њој?  Нису  ли те гласине тзв. „кисело грожђе“  чак и најзгоднијих и најупорнијих локалних удварача? Била је за ученице гимназије појам у свему: у одевању, ходу, опхођењу,  фризури, елеганцији. Таква је можда била глумица Клаудија Кардинале у двадесет и петој години. Живела је на мансарди у центру варошице. Неким од мојих колега је помагала у писању матурских радова, прекуцавању, вероватно су јој они о мени причали? Неко ме од њих и упознао са лепотицом пред месним биоскопом.  Те вечери је отказана представа, и она ме замолила да је  отпратим до зграде у којој живи. Причали смо испред те зграде више од сат времена, као да се познајемо од детињства. Боже, како смо сродни, помислих у једном тренутку.  „Кажу да ви пишете стихове, а и ја сам то покушавала, кријући од других, па и од себе, чини ми се. Хоћете ли да се попнемо на мансарду, да попијемо лимунаду и да вам нешто прочитам из моје бележнице..“ ...
 
Бела Тукадруз (М. Лукић), 14. јула 2016. на кеју дунавском у Голубцу
Нема датума када је то написано. Не 1968. године. То је морало бити касније, барем десетак година касније, када сам већ почео да радим, на шта наводи и белешке о „балету“.  Можда средином осамдесетих? Не, не могу да се сетим.Нисам написао датум.   Ових дана, када сређујем  Библиотеку Заветина, књигу по књигу, часопис по часопис, зборник по зборник, ја и – природно, прелиставам сваку одштампану ствар. Скоро у свакој књизи коју сам прочитао  налазим на белешке, кратке, не дуге.Неке су писане мојом руком. Неке као да нисам писао ја, иако је рукопис мој.  Као што је мој покојни отац Михаило,  уобичајавао да записује  (у календару за просту 1971. годину) „17. X 1971. Погођен је тишлерај за кућу (ову у Мишљеновцу, Звижд, у којој ово записујем) = 7.200 дин. Капара 1000 дин.“ Сачувао сам те календаре православне, у које је и моја пок. мајка Наталија понешто записивала, да не би заборавила („Неда крава водила 28. априла 1979 у 17 часова са Душановим биком...“) Читаво туце тих календара је сачувано  - нелажна породична архива.  Ми ову кућу у којој ово бележим зовемо још увек „нова кућа“,  а прозори су за њу наручени 1971. године, значи пре 45 година. Време је да се ти прозори замене новим, пвц прозорима, јер кућа више није нова, девојка, већ  дама у педесетим.  Мајка је преминула 2002. године, напречац,  као и моја прва жена (Миљана , 1957 – 1986). Синови су ми одрастали у овој кући, све до поласка у основну школу... Михаило премину почетком фебруара 2016. године, у деведесет и првој.  Један од стричева (Драгослав Лукић, 1923 – 2015) премину у деведест и другој – то су два Лукића који поживеше најдуже у нашој фамилији (барем  колико се зна).  Записано је нека врста белега. Сада је све то, што су моји покојни родитељи записивали, повремено, у календару, нека врста  белега, документа, упечатљивијег од  фотографија, скоро као неочекивани зраци светлости.  Заборав је наш огроман, неисцрпан и неописив.
Ова  соба коју називамо „црвеном“, због пода црвеног,  да уме причати, свашта би могла да посведочи.  Пола века је пуно времена! Али собе, куће и предмети углавном ћуте, можда ће и проговорити једног дана, или ноћи, када буде било прекасно.  Моја друга жена, волела је ову собу, можда  и због ње саме, због погледа кроз прозор на дворишне орахе, и оно тзв. „Мицино  америчко дрво“, не знам? Била је на мукама са мном, у свијању  новог  породичног гнезда.  У витрини  ормана су  ствари, које је  довлачила овамо преко лета, за време годишњих одмора, или празника, када смо долазили ( никад на жалост и са њеном и са мојом децом заједно , али то  се више не може поправити ). Гледајући те њене личне ствари, пре неколико дана, бришући прашину,  помислих: кроз десетак дана ћемо давати  Михаилу пола године,(овде) ,  а  Души  (мојој другој жени)  (тамо на Радан планини)  четрдесет дана.  Нашао сам и једну белу фасциклу, пожутелу , насловљену  „Календари“, започету средином деведесетих минулог века.  Прва забелешка  започиње карактеристичним питањем: „јесам ли ја прозелит?“   Видите ли шта је мене мучило у време почетка  суноврата и транзиције. „Године 1979. Примљен сам у СКЈ. Децембра месеца 1989. Године  био сам секретар ООСК! Тих дана се то ООСК  р а с п  а д а л о! Десет година сам плаћао чланарину и био саучесник  нечега чега се треба стидети. Данас сам поцепао чланску књижицу  на чијим је корицама лик Јосипа Броза, и парола  „Пролетери свих земаља, уједините се!“ Звезда петокрака.  У минулих десет – петнаест година догодило ми се све најгоре. Смрт женина, прерана, неразјашњена – пре свега. Распет сам био на Крсту.  Крст је симбол или знак препознавања моје  судбине.  У СК сам ушао на наговор и притисак  неких старијих колега. Ко ће ми поверовати да нисам прозелит? Нисам био заведен, не. У гимназији ме нису примили у партију, у војсци су ме предложили, али  ме нису примили. Уосталом, зашто би ме и примили, с обзиром на  досије који је заједно са мном стигао у касарну где сам служио војни рок...

МАРШ МРТВИХ ЧЕТНИКА. -  „Побратиме, како живиш“?   упита ме пре неколико вечери Бакарело Њагојевић. Пошто му ништа не одговорих, он ме понуди цигаром  и седе наспрам мене за сто под дворишним орахом. „Живиш као змија под пластом. Мада би било боље рећи као црв у коруби...“  Не, Бакарело није провокатор! Не говори он тако што воли да гура нос  где му није место. Једноставно, он воли да обнавља успомене. Донео сам љуту из куће и две чашице и понудио га. „Заплео си се као пилеу кучине. Зид руши влага, а човека дерт и туга. .. Сањаш ли понекад оца  твога ујака? Бог да му душу прости!“   „Ретко“, кажем.  „Теби ваљда не треба да објашњавам да су ме уценили да одем у партизане четрсе прве?“  „Али који је тебио клинац требало да са њима шурујеш? Ти си имао све, плус био си краљев поднаредник. Краљу Петру Другом си се заклео? Што си се умешао у ту свадбу?“  "А што си ти, унук  солунца Станка Лукића и праунук народног посланика Димитрија Лукића ушао у СКЈ-а?“   Насмејао сам се како се давно нисам смејао!
„Е, мој побратиме, зашто су позвали ћурана на свадбу?“ 
Одједном је Бакарело поскочио, загрлио ме и сам почео да се смеје. Смејали смо се заједно неколико минута. Орило се двориште од смеха.  Наталија је провирила корз прозор да види у чему је ствар? Што се смејемо ко луди на брашно?
„Е нешто морам да ти кажем... али...“  Дуго је припаљивао цигарету.  „Али молим те, промени имена,  ако другима то будеш  причао, или случајно записао.
Вратио се Бора Мишљеновићу наш крај  са Хаваја (читај  Голог отока), скоро двадесет и три године нисам га видео  - толико је био озбиљан! „Како ти је буразер?Јеси ли га видео скоро? Већ пар година заобилази наше село?“   Бакарело Њагојевић се  уозбиљио и причао је шапатом: „Марјан Њагојевић се редовно виђа са онима којима је потписао да добију борачку пензију, једино  није потписао мени, додуше, ја то никада нисам ни тражио. Шта ће ми партизанска пензија? Ја сам са комунистима рашчистио четрес прве, крајем четрес прве, кад су пропали у нашем крају, али не зато што су пропали... Ја сам  завршио у оном затвору код рабровске железниче станице где су ме недићевци и добровољци оладили од батина... Али, ко са барабама тикве сади, зна наш народ, о главу му се обијају...“
Добро, добро, бре, Бакарело, кажем смејући се. Шта шапућеш?
„Е, брајко мој, млад си и зелен, као ово лисје ораја, пша не знаш да и оно има уши...“
Нема више... Само толико сам записао.
  Стварна дружења са Бакарелом потрајала су дуже, месецима, годинама. Имао сам магнетофон, купио сам га у  Чешкој као студент: да бих  могао снимати казивања старица у завичају, њихова казивања и сећања, јер – слутио сам – са умирањем тих људи, нестаће и читав један свет.  Предложио сам Бакарелу  да ми, у окриљу Библиотеке (тј. у оквиру оне собе у којој сам рођен) казује о свом животу, а посебно  о периоду 1930 – 1945 година, и  снимио сам педесетак трака.  Њагојевић је био  неуморни, рођени, приповедач, човек великог животног искуства. Ракија је помагала да се опусти, да просто везе...
   Али да ту станем. Те траке су нестале, не знам како из библиотеке.  Као што је и Њагојевић преминуо  средином деведесетих минулог века.  Али није се дао, умирао је на ногама.
   Те траке сам пронашао пре неколико дана, међу оним пакетима  где су биле личне ствари моје прве покојне жене, које смо  после њене сахране пренели овде на село, и које нисам отварао до недавно, када сам кренуо у неку врсту  сређивања, и брисања прашине, и једноставног прегледа, свега оног што је било  смештено у картонским  кутијама. Поред других ствари, албума,  разгледница  из Русије и слајдова из Ермитажа била је и једна кеса са двадесетак  магнетофонских трака, баш оних  за које сам мислио да су изгубљене, и  одмах сам  једну укључио  да преслушам, и помало се најежио од гласа Њагојевића, који је у жару приповедања грмео као  некада... Понекад  ето  техника  много боље и верније сачува  жив говор него наше сећање...

**
Али да се вратим на почетак ове приче, евокације. Говорим о покојним људима, као да су живи. Ето, сачувао сам глас и приповедање једног човека, који  скоро двадесетак година није жив. Преминула је и Њагојевићева жена.  Ћерке му и унуци живе негде у Швајцарској.  Чак и кад бих хтео да  им уступим те траке, уз ма какво разумно објашњење, сматрали би ме мало чудним, ако не и лудим. Уосталом, то Њагојевић није причао  за њих, то није њима било намењено. Јер он је био свестан тога, човек упреден  од више праменова искуства. Овде су – болест и смрт искључивали човека из света.
А мене је –искључило – нешто друго. Зашто?

     14. јул 2016. године

недеља, 10. јул 2016.

Писмо и песме јунака мога романа "У друштву пустињских лисица" Живојина Нешића (Прекопчелица код Лебана, 1950 - Београд, 2006)

Недеља, 10.јул 2016.

Инвентаришући књиге, часописе и рукописе и преписку "Документационог центра Заветина", налетим данас на једно писмо  -  писмо мог вршњака и исписника са упоредне књижевности на Филолошком, Живојина Нешића, родом из села Прекопчелице код Лебана, чија je  десетогодишњица смрти била пре неку годину. Ко се још сећа покојног Живојина Жике Нешића, "Артура", песника који је то одбијао да буде, све до последњег даха? Писмо је стигло 5.маја  1978. године, и у њему ми је Нешић послао поред писма написаног ручно и 2 песме писане ручно и једну откуцану на писаћој машини. Доносим факсимиле тих прилога, као и странице из мог томана "У друштву пустињских лисица" (стр. 176 - 177), где се Живојин нашао у улози правог и трагичног јунака.* Раме уз раме уз "Пустињске лисице" (Данила Киша и Марију Чудину)....
    Стицајем околности, Нешић је био наш пријатељ; били смо заједно тога дана, Шоле, Нешић и ја, када је добио позитиван налаз тумор маркера. Нешићева агонија није трајала дуго. Отишао је у најбољим годинама.

***

..

..

..
одломци једног песничког фрагмента Нешића, откуцаног на пис. машини

..
маставак истог

..
Песма "СЕЋАЊА ПОКОЈНИКА" Живојина Нешића, стр. 1

..
Песма "СЕЋАЊА ПОКОЈНИКА" Живојина Нешића, стр. 2

..
Песма "СТРАНАЦ У НОЋИ" Живојина Нешића, стр. 1

...
Песма "СТРАНАЦ У НОЋИ" Живојина Нешића, стр. 2
..
Песма "СТРАНАЦ У НОЋИ" Живојина Нешића, стр. 3

...
_____________

*
Одломак из романа "У друштву пустињских лисица" (Београд -  НАРОДНА КЊИГА Алфа, 2005)

..


уторак, 05. јул 2016.

Недеља 23. јул 1995.

Почео да читам једну од књига Марсела Пруста, са извесним отпором, као и некада, када сам тај низ књига купио, због превода који и није лош (превод Тина Ујевића), па ипак ме одбија, као и ...због...  спопала ме је  безвољност. Нисам се довољно припремио за то читање. Роман почиње одлично. Прва реченица је пун погодак...
Наставићу читање, од кога сам се у последње време - искрено говорећи - отуђио. Одредити то "последње време" није могуће прецизно. Али довољно је да кажем да то траје дуже, можда чак неколико година...

   ___________

   Овај запис нашао  поподне (4.07. 2016), сређујући  тзв. "Библиотеку"  (како укућани зову собу у којој сам рођен 30. јуна 1950. око два  после поноћи). Нашао је у једној празној свесци, из које су истргнути неки листови. Вероватно сам то сам истргнуо, али - ко зна када? Можда још 1994. године? Чудно и незграпно ми изгледа реченица да  се "нисам довољно припремио за то читање". Каква припрема? Шта то  значи?... 

понедељак, 04. јул 2016.

Из дневника


9.09.2012.
   

Ова се свеска не сме цепати, удаљавати, уништавати. - То је било написано у једној свесци,
 коју сам поцепао, уништио, удаљио за сва времена.Остале су само ове 4 странице.
Мало пре дошао из центра града. Све је компликовано. Саобраћај...
 Синоћ сам публиковао наставак бр. 8.Враћајући се на Лабудово брдо, запазио сам,
 да у градском аутобусу има 17 путника плус шофер. Док смо пролазили крај цркве на
 Чукаричкој падини, видео сам да су се прекрстили само три путника. 1/6. То је факат.
 
(Више од сто година је трајало обезбожавање!) (Накнадно дописана напомена: то је била
 најнепопуларнија интернет-локација "Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ", та на којој сам почео да
публикујем први роман-литургију на свету. Ма, кога брига за то?)

Синоћ сам публиковао осми наставак, и видео сам - то је погледало 38 посетилаца.
 Вероватно случајних?Слаба посета.Али - кроз време ће - веровао сам - посећеност порасти.
 (Накнадно додато : тј. седам месеци касније: Преварио сам се!!!)
Да ли је добро то што радим? Што свој, можда најдубљи роман - поклањам човечанству
 будзашто? - Нисам имао избора, зар не, на крају крајева?

Одустао сам од публиковања романа после неких тридесетак наставака. Са извесном горчином.
Бисери се не износе пред свиње?Не износе!!
(.......) 

Без почетка и без краја

Први – сајам књига, од 1998. године, на коме, стицајем околности, није изложена ни једна од мојих штампаних књига.  Коначна коректура рукописа критичке књиге  Бе­ла ТУ­КА­ДРУЗ УМЕТ­НОСТ ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТ ЛЕ­ЧЕ­ЊА завршена је још током јула месеца 2015. године, књига је преломљена и припремљена за штампу крајем истог месеца, али није изашла јер није било пара за штампу. Али, шта да се ради; зар да кукам што се у овој земљи у којој старим ни под старост не могу наћи новчана средства за штампање мојих књига, барем неких? Никада нисам био „измећар власти“, писац-измећар, и наравно то има своју цену у Србији, увек је било тако, и у Србији Првој када је краљ Милан исплаћивао хонораре у дукатима, ни после Првог светског рата, ни за време титоизма, кад су поједини писци за хонораре својих књига куповали станове; ни у време транзиционе турбуленције. Тако ће остати и у тзв. Другој, Трећој и Четвртој Србији? Можда ће се неко сетити,писаца попут мене, у Петој Србији, ако дотле ова земља не постане  Србистан. То кажем зато што је ова земља већ годинама својеврсни Апсурдистан, где је најисплативије занимање Вешто Пресвлачење коже. Мимикрија.
Не спадам у оне Србе ни писце који вапе, попут колеге Батурана („И молим: Срби, сва три закона, призовите се памети. Никада више не дигните руке једни на друге. М;ного је бомбардера изнад наших глава. Разговарајмо!Људи!Ако разговарамо, лако ћемо се разумети. Ако не разговарамо – никако и никада“ , одломак са краја недавно објављеног романа „Кустос Мезезија“, Београд, 2015, стр. 542), јер, како би обичан народ, Србијанци, рекли, знам за јадац. Споменути роман је лепо одштампан, али – само у 500 пр. Камо среће да је таква једна књига, каква се ретко појављује у српској књижевности, одштампана у  џепном издању и у 20.000 пр.! Али у тим тиражима се у Србији, и суседним земљама, данас штампају  само – или стране књиге, или књижурине тзв. „измећара власти“. Батуранов роман је обимна књига, као и Растков „Дан шести“ – и опире се читању, као и Петровићев роман. То није мана, напротив, већ знак препознавања. Постоји велика вероватноћа да таква један роман, расног приповедача, Србина родом из Пиве, а пореклом Јерменина, буде – прећутан, гурнут под тепих; омаловажен и проглашен анахроним. И то не од српских непријатеља, већ од начитаних Срба тзв. „четвртог закона“, атеиста и тзв. комуњара. Батуран је, између стотина ликова, дао прототипове  - веома уверљиве и убедљиве карикатуре таквих попут Вјекослава Паскеза и Саватија Вуновлачаревића.
„Понови се чудесна слика оног Титовог политичара Орландића када се обратио прогнаним Србима са Косова и убеђивао их да није истина да их држава Југославија не штити. Сви су му окренули леђа. И министру Џовану крушевачки просветари окренуше леђа и напустише салу.
Исте вечери позвао ме је колега Саватије Вуновлачаревић и замолио да прошетамо и нешто поразговарамо. Позвао сам га да сврати код мене и на миру поразговарамо.
- Не, не могу свраћати код тебе. Разговор није за више ушију. Из  мог „привременог смјештаја" није излазио када сам дошао у Крушевац. Таја га је служила као дјевера, а сада разговор није за  више ушију. И шетали смо по Багдалском парку, оба са примјетном жељом да се та шетња што прије заврши.
- Ти знаш кога ја имам у СУП-у. Сестра ми је рекла да не смем више да се дружим с тобом, ако мислим да напредујем у каријери  - проциједи Вуновлачаревић.
- Срећна ти каријера, Вуновлачаревићу - и то би последња моја реченица са њим.
И Вуновлачаревић је убрзо напредовао. Постављен је за директора техничке школе. Ја пут под ноге, па у Канадску амбасаду у Београду. Када сам избјегао из Сарајева, нудили су ми и Канаду као алтернативу. А ја, аветни, изабрао Србију. (....)
Од тих крушевачких резервиста и сазнах да је колега  Вуновлачаревић постао предавач свих виших школа од Крушевца и Ужица, преко Крагујевца и Јагодине до Ниша и Лесковца. А Паскез је побјегао у Косовску Митровицу на измјештени приштински универзитет. Аферим умножени пас-кези и вуновлачаревићи! Куку теби, Србијо, са толико вампирске дјеце!“  ( Радомир Батуран,  Кустос Мезезија, Catena mundi, Београд, 549 стр.; 21 цм; стр. 515-516)
...
Иако јој  је данас трећи дан – по повратку са Онколошке клинике, кад још није сасвим сигурна у своју снагу, издржљивост, моја болесна жена се дотерује – леп је дан, хоће да оде на сајам књига – „последњи је дан, да видим  снају на штанду „Службеног гланика“- каже. – Хоћеш ли издржати, питам; јер бринем знајући  да је три дана после хемио терапије некако измождена, пуна лековитог отрова, од кога јој већ опада увелико бујна плава коса. Она је одувек сајам доживљавала као празник књиге, и ниједан није пропуштала:  није ишла да гледа шарени свет, већ да своју библиотеку попуни новим добрим књигама, јер је – од како је знам, била пасионирани читалац. Ићи ће таксијем, каже, ако јој се смучи, и понестане јој снага, вратиће се у стан. Боље је било да пођем са њом, наравно, али, како сам схватио, желела је да иде сама на сајам. Па нека, дај Боже да издржи, замолио сам је да не искључује телефон...
Леп јесењи дан! Видим одавде са Лабудовог брда – као на длану, панораму Раковице копмлекс војно-медецинске клинике, бљеште на сунцу. Тамо су умрли – моја покојна мајка, покојни таст; што човек више година има, све је више и тих тужних успомена, осенчених неким губитком и смрћу... .

Изводи из бележница и дневника

Судбина
Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монополских комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко "уврачао". Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем "враџбину" са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате. Не пишем ни мемоаре, ни меморандум. У јануару 1994. године покушавао сам да средим своју сеоску библиотеку, али полице су заузели (неколико дужних метара!) дневници и бележнице, које сам водио од најранијих дана... Нагомилало се... Шта да чиним са свим тим дневницима и бележницама, које су већ почели да нагризају влага, године и мишеви, понеке претворивши у фину папирнату плеву?
Да их бацим у старо зарђало гвожђе, као што је много шта одбачено? А можда да прелистам и читам све то поново? Зашто? Да бих се у огњу страдања освестио и засијао као усијано гвожђе?
Док сам листао не једну бележницу, у којима је било свега и свачега, одлучио сам да ускратим задовољство књижевним лешинарима, јер би они сигурно после моје смрти по свему томе роварили не сналазећи се у мору рукописне заоставштине. Ја сам водио све те бележнице не да би их објављивао. 
И тако читаву једну зиму прегледао сам безбројне странице, покушавајући да сазнам на шта сам протраћио многе дане, месеце, па ако хоћете и године, најбољи део живота, тврдо решивши да се стесним, напрегнем и освестим, да се поклоним, окадим и запечалим, да пођем путем Бога и ковача. Ковач понекад одбацује гвожђе које му се не допадне. Узима неко друго и више пута га баца у огањ и поново кује, да би исковао од њега нешто сасвим друкчије, корисније, можда и лепше?
Те зиме ја нисам урадио много, осим каталогизовања. Верујући да ме Бог није одбацио после првог жарења него ме је бацао у ватру много пута, да би од мене исковао нешто неочекивано, прекаљено... (НАМЕРА)

      = извор. Влашка гозба

Истакнути пост

Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)

(...) Частила ме је Судбина, касно то  схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ  Хердерлинових или Лотреамонових савреме...

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
ДУЋАН "ЗАВЕТИНЕ" : Нјабржи планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови