Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ
ушће са наносима плавог злата. - Хердерлин; Исидор Дикас. Архипелаг сазревања, дубине, кристалне провидности...подозревања.Архипелаг оклевања. Архипелаг илузија. Зар је могла једна лепотица да развеже окове смртности Хердерлину, или ма ком другом? Зар је могла да му радости читавога света пружи у једном пехару?То је оно што су песници желели; што је желео и Хердерлин. Срећни су сви они који Хердерлина, Лотреамона, Бодлера не разумеју. Ко их разуме мора да подели њихове величине, очајање и трагичност. Немцима је припало оно што је мени поклонило једно незаборавно пролеће Старе Европе, клисура расцветаних јоргована. Пронашла ме је Љубав, онаквим какав јесам. Прва радозналост живота покренула ме је ка том чудесном укрштању Лепоте и Истине. Сусрео сам своју Судбину на једном дивном брегу у мартовски сутон, шапутала ми је на уво, па сам и ја могао да шапућем са њом. Судбина је загонетка. Загонетка је то да неки младић с првим кораком у живот тако наједном, тако потпуно, тако брзо, тако дубоко осети читаву судбину свога времена и века, свог усуда; и загонетка је да то осећање тако неугасиво у њему борави неколико деценија, можда зато што није био довољно суров да га истисне као пасту из тубе.

Translate

Претражи овај Архипелаг

петак, 19. мај 2017.

Шта бих да поручим нашим професорима и критичарима, наметачима разних праваца, модерних секти, “последњих крикова” у књижевности?

Белатукадруз
Шта бих да поручим нашим професорима и критичарима, наметачима разних праваца, модерних секти, “последњих крикова” у књижевности? 




СВИТАЊЕ

Вежбај мнемотехнику. Помоћи ће ти понекад у памћењу да си жив. (Станислав Јежи  Лец: Неочешљане мисли… – Подвучено 19. 04. 2012)

Вежбам мнемотехнику посматрајући тај пут, којим треба да крену сви прљави људи да се окупају у вировима дубоким.
Шта бих да поручим нашим професорима и критичарима, наметачима разних праваца, модерних секти, “последњих крикова” у књижевности?
Нека поново читају Леца: После сваког “последњег крика” књижевности, обично очекујем њен последи дах.
Кад мислим о духу савремене књижевности, не видим ништа до сумрак, мрак, и не чујем ништа друго до дахтање, последње дахове…

ПАЛЕЋИ ЈЕДНУ БЕЛЕЖНИЦУ ИЗ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ДВАДЕСЕТОГ  ВЕКА

… Привлаче ме одблесци, као и цветови белих барских локвања.Обична камара сламе изазива у мени читав низ асоцијација, које потискујем као и извесне слике: плот од прошја, трула зђубросана слама, лемезје, и доживљаје из којих вире...провалије...Месим топло унутрашње тесто; играм се отежао од искуства, уместо да испечем то што месим и што сам замесио...

Ројио се очај. Изнад главе је висила кристална секира тишине.То, што су ми предвиђали извесни пророци, није се остваривало. Никако да се оствари.

Самоћа је постала мој друг.
Сивоплава брда. Сасушена трава.
Ветар и борови, фијук и круг.
И схваћен напор упорног мрава.

Принудили су ме да напустим драго место. Фино!
Туга се пуши као пикавац одбачен.
Сит сам овог друштва, али му се враћам
иако сам, свакодневно, тлачен.

Колико је сати? Време непрестано цури.
Јата прошлости као врапци слећу,
Неизрециве чежње, планине, висови сури,
на белину папира на коленима, на коме пишем.

Живица захуји кад помислим:
Не смем, не смем да уздишем!

*
Као и гвожђе, као неко патњама прекаљен.
Језик ми је сув, чиме да овлажим усне?
Поље се суши као нежно месо шљива.
Чекам да се мисао у мени згусне.

Чачкам травом нос, ох, како кијам.
Канте за смеће, у које епоха баца
бисере, јаспис, и милион пољубаца.
Сувише дуго се, ко душе премнинулих, увијам
око паклених кругова и живих мртваца!

Дижем се и јурим - не у паркове, у шуме:
дрвеће је високо мени лек!
Замагљени хоризонт се с небом смешао.
Баш ме брига да ли ће ико икада да разуме!
Помислих кад сам из спаваоне
у шуму прешао...



*

Било је мирно. Па, команда: На десно равнајс!
Сунце се рађало док смо у строју
извршавали ову команду, ко пчеле у роју,
ко бубе. С главом у песку, слични ноју.

Па оно водниково: "Живље, бре!"
Пикавци су као сасушене глисте
чекали да их метле помету...
Мој живот више није био оно што је био пре.

Само што су се враћали Стихови за Лепотицу, исте
неке мисли расуте у даљини, у свету.
Тутњали дајчеви, транзистори, гушили риме,
и наметали неиздржљиву монотонију
ужареног поподнева. Далеки брегови, о како
вас волим: јер чувате чежњу и иронију...

.....


Све се у мени помешало, закувало, па ври... У катедрали међу густим боровима кроз које се назирала плавет мора било је мало, можда шест, седам људи. Господе, смилуј се, опрости нам грехе које никада нисмо учинили!Сачувај нас од сунчанице, ајкула и бркатих приморкиња вила, што седећи раширених колена на каменим клупама испред катедрале отпоздрављају "Хваљен Исус". ...

                = из необјављених рукописа српских песника

1 коментар:

  1. Prelepo...receno. Jasno, razumljivo..ЧИСТО.
    све се помеша у човеку читајући... па ври, и нека ври.
    Да, Господе, смилуј се, опрости нам грехе које никада нисмо учинили....
    Ови рукописи дирају право у срце...моје. Хвала на овоме.... опет осетим да је срце још живо. Хвала Богу и писцима.

    ОдговориИзбриши

Истакнути пост

Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)

(...) Частила ме је Судбина, касно то  схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ  Хердерлинових или Лотреамонових савреме...

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
ДУЋАН "ЗАВЕТИНЕ" : Нјабржи планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови