Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ
ушће са наносима плавог злата. - Хердерлин; Исидор Дикас. Архипелаг сазревања, дубине, кристалне провидности...подозревања.Архипелаг оклевања. Архипелаг илузија. Зар је могла једна лепотица да развеже окове смртности Хердерлину, или ма ком другом? Зар је могла да му радости читавога света пружи у једном пехару?То је оно што су песници желели; што је желео и Хердерлин. Срећни су сви они који Хердерлина, Лотреамона, Бодлера не разумеју. Ко их разуме мора да подели њихове величине, очајање и трагичност. Немцима је припало оно што је мени поклонило једно незаборавно пролеће Старе Европе, клисура расцветаних јоргована. Пронашла ме је Љубав, онаквим какав јесам. Прва радозналост живота покренула ме је ка том чудесном укрштању Лепоте и Истине. Сусрео сам своју Судбину на једном дивном брегу у мартовски сутон, шапутала ми је на уво, па сам и ја могао да шапућем са њом. Судбина је загонетка. Загонетка је то да неки младић с првим кораком у живот тако наједном, тако потпуно, тако брзо, тако дубоко осети читаву судбину свога времена и века, свог усуда; и загонетка је да то осећање тако неугасиво у њему борави неколико деценија, можда зато што није био довољно суров да га истисне као пасту из тубе.

Translate

Претражи овај Архипелаг

понедељак, 22. мај 2017.

БРШЉАН ОКО МАНУСКРИПТА / Белатукадруз


ЧЕТИРИ ТАМНЕ ПЕСМЕ

Увод у респективну поетику 
(поетику више једноставности)

Нико више и никад више тако!
Насупрот духу епохе и духу који не мари
За носталгију која у души крвари.
Господе, ја сам запалио свој живот, гле.
Вампирски дух љубави  малерозне
Буди ме у ноћи као напев  стари
Витла и сеје ко пепео на тле,
Да ме одува у винограде грозне...

            Београд – Мишљеновац, 1972.

БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас Мирослав Лукић, седамдесетих година двадесетог века)











































АУТОПОРТРЕТ ИЗ ЛЕТА 1972.

У  сенци старог дрвећа,
У беспрекорном огледалу воде  –
Тај ме анфас на Пушкина сећа,
На све оно што заувек оде.

Високо чело. Облак црне косе.
Тужне очи. Чулне усне.
Ту слику речни вали носе
Негде да се заувек згусне?

Уста су пуна речи бола,
Очи блистају тужном лепотом.
Ни трага  од дроге, алкохола:
Очи су пјане – животом.

Веђе су скоро циганске, црне.
На челу нема старачких бора.
А радост кад утрне
У очима засија Аурора

бореалис. У  сенци старог дрвећа,
У беспрекорном огледалу воде  –
Тај ме анфас на Пушкина сећа,
На све оно што заувек оде...



УСТОЛИЧЕЊЕ ПЕСНИКА

Песница у нос је била прво,
Модрице, мучно искуство и безмерје.
Мрак паланке, блуд каћиперке. Не дрво
Живота. Бах и Аријадна, и предвечерје.

Пејсаж за пејсажом се ређа.
Премештају се ствари великом брзином.
Нестају  смеђа дуга – извијена веђа
Лепојке, као препелица за врзином.

Искрсавају путници на друму.
Непознати витез на коњу.
Све је то најава оног који треба
Да наиђе и узме реч потоњу.

Оног што мотри пурпурне букве.
Пашњак под брегом.
И галебове што се такмиче са кочијама сна,
Белцима бесним, махнитом запрегом...

Чини му се да чује звоњаву
Неке клатедрале у Шартру, можда оргуље?
Подиже поглед и спази белу камилавку
Како атерира одзго. У очима: гори уље,

као у кандилу. Таме царство отвори се.
И независно од импулса чулног света,
Његова осећања и његову машту
Спопадоше страховања клета...

Манускрипт књиге "СУДБИНА РАБА МИРОСЛАВА", понуђен београдској "Просвети" у јесен 1973, чува се, необјављен у  Документационо-информационом Центру "Сазвежђа З" у Мишљеновцу (Звижд). Прича о том рукопису је испричана на неколико место, пре свега у "Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију"*




ПОСМРТНА  УТВАРА
    
         Посвећено успомени на самоуког Димитрија Баџића, 
песника родом из Хомоља

Кад тврди сан падне на села и људе
Мисли о ноћним утварама, насрну попут куге,
И почну да испредају  невероватне и худе
Кошмаре. Срце лупа од  привиђења и туге.

Болесник без наде, вапим за животом,
Знајући да ми се ближи дан тамни.
О, кад би моје речи што лепршају небом
Гвозденом писаљком, неко замамни,

У камен најтврђи за вечни спомен урезао!
Ето, вићем на неправду, на мук.
Порушио ме је од свуда апсурд овај;
Лежим међ травама горским, ко хајдук.

Ноћна утвара – куда се деде?
Разнео је ко плеву анђео заштитник, или вихор-витез?
Видим кроз пенџер неке дрвореде,
А осећам, мирише ми у коси бели слез.

Почивам међу травама горским, ко хајдук.
На веђама је мојим лепим смртна сен.
Гробу кажем: ти си колевка моја.
Црву толкујем: не буди лен.

Као облак прође срећа моја,
Као облак над горјем и клисуром, далек, бео.
Као стада оваца, бачијарке, мит, Троја,
Орфеј, и живот од болести и лажи окорео.

Брат постајем кнезу тамнила и друг совама.
Кажем снегу: падни на земљу древну.
Говорим анђелима: не плешите под јовама.
Понављам валовима: зауставите хуку ревну.

Еда ли по разуму моме лети анђео?
Шири крила своја бела на југ?
Гаранати записи заклањају га сенима својим.
(Псалмима букти моја душа ко запаљен луг!)

Видех зори трепавице, очи плаве.
И као што вода камење спира
Ишчезоше у часу чудесном из моје душе
Сумње ноћне. И у мом срцу Неко засвира...

                              (Крајем лета 1972.)


         = извор: Манускрипт рукописа књиге "Судбина раба Мирослава", 1972. Из необјављених рукописа српских песника


___________

         * Прича о том манускрипту, који је обележен бројем "89" у редакцији  највећег државног издавача у Србији, београдској "Просвети", одбијен и враћен са уобичајеним немуштим образложењем да није било могуће , итд. ; говори, барем мени, о томе - какве су биле те редакције, и ти уредници, тада; које је све време сахранило, а Бог све узео под своје, али надам се да ће говорити и онима који долазе после нас: као опомена будућима, да не даве песнике који долазе, ипак долазе, из најнеочекиванијих праваца. Праве песнике, чак и кад их не препознају на време, не могу удавити као мачиће у лавору, тамо некакви уредници по укусу епохе, или по неком другом критеријуму. Увек неко претекне, да посведочи, потврди, натера будуће да се замисле. Ја сам тим песницима-уредницима опростио, Бог да им душу прости, али не и предао забораву истину о том шкакљивом одбиру, елиминацији. Ко елиминише, боље, биће елиминисан... (18.маја 2017)

Нема коментара:

Постави коментар

Истакнути пост

Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)

(...) Частила ме је Судбина, касно то  схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ  Хердерлинових или Лотреамонових савреме...

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
ДУЋАН "ЗАВЕТИНЕ" : Нјабржи планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови