Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ
ушће са наносима плавог злата. - Хердерлин; Исидор Дикас. Архипелаг сазревања, дубине, кристалне провидности...подозревања.Архипелаг оклевања. Архипелаг илузија. Зар је могла једна лепотица да развеже окове смртности Хердерлину, или ма ком другом? Зар је могла да му радости читавога света пружи у једном пехару?То је оно што су песници желели; што је желео и Хердерлин. Срећни су сви они који Хердерлина, Лотреамона, Бодлера не разумеју. Ко их разуме мора да подели њихове величине, очајање и трагичност. Немцима је припало оно што је мени поклонило једно незаборавно пролеће Старе Европе, клисура расцветаних јоргована. Пронашла ме је Љубав, онаквим какав јесам. Прва радозналост живота покренула ме је ка том чудесном укрштању Лепоте и Истине. Сусрео сам своју Судбину на једном дивном брегу у мартовски сутон, шапутала ми је на уво, па сам и ја могао да шапућем са њом. Судбина је загонетка. Загонетка је то да неки младић с првим кораком у живот тако наједном, тако потпуно, тако брзо, тако дубоко осети читаву судбину свога времена и века, свог усуда; и загонетка је да то осећање тако неугасиво у њему борави неколико деценија, можда зато што није био довољно суров да га истисне као пасту из тубе.

Честитке и коментари

„Драги Мирославе Лукићу,

Хоћу само да изразим своју радост и неку врсту ганутости, када сам прочитала у „Билтену ЗАВЕТИНА“ да сте ви добитник највише награде „Српске духовне академије“ – књижевне награде „Раваничанин 1“ – награде за животгно дело; мило ми беше око срца и унесе ми наду и веру у светлију будућност да још постоје они који имају уши да чују и очи да виде, те препознаше да сте ви тај духовни Светионик.

Од срца Вам честитам и желим да још дуго у здрављу и миру поживите и стварате.

Заувек Ваш пријатељ , Соња“ (4. јуна 2015)

Сличних, не баш овако од срца написаних честитки, стигло је до данас неких тридесетак на моју адресу из Сомбора, Апатина, Ниша, Прокупља, Врања, Крагујевца, Прибоја, Пријепоља, Књажевца, Пожаревца, из Швајцарске, Немачке, Француске, Канаде (Торонта). То није била ствар куртоазије: они који су ми писали, и пре него што сам примио награду, као да су се обрадовали више од мене. Међу пријатељима, који су ми се јавили тим поводом, није било ни једног добитника ове награде, осим песника Мирослава Тодоровића. А највише су се, више од мене обрадовали тој награди, понављам – песници, јер то је, како сам на додели овог признања схватио, награда коју додељују песници песницима. - ЛеЗ 0008810


недеља, 08. јануар 2017.

Поводом једне белешке

Претенциозно назване "ОБЈАШЊЕЊЕ"  (нашао у  у свесци IV, записано средином августа 1971).  Зашто се понекад обраћам себи са Ви? У питању је стара навика. Кад год сам писао песме, у својој соби (соби у којој сам рођен!), седео сам за столом насупрот великог огледала, тако да смо у тој просторији били двојица: ја и он - М.М. Лукић.Дакле, седео сам насупрот М. М. Лукића и писао песме. Много је лепше било док сам их сањао. Сањао сам читаве књиге пеама, везаних песама, звонких, невероватних, и понекад, када бих се пробудио у току ноћи, нисам имао снаге да устанем и забележим неку од њих. Чинило ми се немогућим да су то моје песме, да ће те песме бити моје. Откуд такве песме у мојим сновима? Не, то су песме М. М. Лукића.И он је писао, али негде другде, на неком другом месту, у мом одсуству. То изгледа невероватно, али... Умео је да чита те песме из снова, немогуће. Али ја нисам могао да га чујем, јер је читао своје песме у исто време када сам и ја своје. Да ли смо такмаци,или пријатељи? Он ме је увек пратио, скоро увек био покрај мене;напуштао ме само кад падне мрак. Али ја сам имао осећај да је он  ту и онда, у мраку, иза огледала. Но чим би свануло јутро, он се појављивао... Ја сам се на њега, на тога М. М. Лукића, немака у огледалу, толико навикао да сам престао и да га примећујем. И почео сам да му се покаткад обраћам са ти. Јер, ако ћемо поштено рећи, ја га дуже познајем од ма кога на свету: колико памтим, знам га већ двадесет пуних година..... (преписано, 07.01.2017)


...
Факсимил једне странице, из споменуте  свеске IV, ... 

...
У овој свесци, могли бисмо је назвати и сваштара,има свега и свачега, понајвише записа и стихова, махом необјављиваних. Кад би се нашао неки лудак да је штампа, овакву каква јесте, са свим мрљама и мањкавостима, подвлачењима (накнадним, што није тешко уочити,... али...зашто? чему? Па, многе ствари треба да остану необјављене. Није ово једина таква свеска. има их још. Могле би да буду занимљиве, првенствено, не за књижевне лешинаре, којих је увек било и биће, већ за неког који би покушавао да упозна та времена  седамдесетих и осамдесетих година минулог 20. века у СФРЈ, - сто година после тога,  кроз  призму уметника у младости, кроз његове диоптрије...

            ..
Овај факсимил разговора  са глумцем Батом Живојиновићем,  исечак је који је налепљен у свесци; да ме неко пита зашто - данас? Не знам шта бих могао да одговорим. Али као нека врста документа добро дође...


..
Нисам  никада припадао том титовском свету, свету  перфидне пропаганде. Као ђаке су нас водили на железничку станицу Звижд да дочекамо Титов плави воз, који је прозујао поред нас као .... А ко није на неки начин припадао том свету, као уметник, песник, глумац, зар је могао уопште постојати? ...

                   22. август  71.
Нисам ја ни мангуп, ни лола,
ја сам од свега тога нешто горе!
Неукротива и пропета истина гола.
Мене и туђе, и моје бриге море.
Нисам ја за циркусе и шале!
Кувари овог века мене не хране.
Они су задужени за скандале
и да засите многе шарлатане.
Једино ме моје срце истински воли.
Једино ме оно ко мајка жали.
Многе ме истине, и ова боли!
Па шта: срце је ту да ме кали!...

    Ко би такве стихове штампао тих месеци када су  и написани?  Било је лепка у кући, наравно. Било је прибора за писање. Било је свесака. Читао сам дневну штампу, читао књижевне часописе, понекад бих дохватио маказе, исецао неке чланке и лепио их тамо где  не би требало да се лепе, у своје бележнице. Могу бити од користи неком младићу, рецимо, тамо око 2071. године, када нас више не буде било, али ни свих илузија, па ни илузија титових времена......То су, дакако, била  дивна времена, за  подрепаше и многе друге, за циркусе тзв. социјалистичке демократије, којих се и данас присећају са носталгијом чак и они који се куну у тзв. нову и праву демократију... Далеко било,и не поновило се!

Истакнути пост

Одломци из затурених рукописа. Охрабрујући фрагменти (увод)

(...) Частила ме је Судбина, касно то  схватих, много, много година доцније. Безгранична немоћ  Хердерлинових или Лотреамонових савреме...

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
ДУЋАН "ЗАВЕТИНЕ" : Нјабржи планетарни начин набавке књига и часописа

Популарни постови